Gašić iz Mrkonjić Grada poslao snažnu poruku: „Oluja“ nije samo datum, već rana koju srpski narod i dalje pamti
Trideset i jedna godina nakon „Oluje“, sećanje na stradanje srpskog naroda ponovo je u centru pažnje. Ministar odbrane Bratislav Gašić poručio je iz Mrkonjić Grada da žrtve i ljudi koji su morali da napuste svoja ognjišta ne smeju biti zaboravljeni, ali i da sećanje mora biti usmereno ka miru i sprečavanju novih tragedija.
Postoje događaji koji vremenom postaju deo istorijskih knjiga, ali postoje i oni koji ostaju duboko urezani u porodična sećanja, fotografije, svedočenja i priče koje se prenose sa generacije na generaciju.
Za veliki broj Srba, posebno onih čije su porodice tokom ratova devedesetih prošle kroz izbeglištvo, gubitak doma i odlazak sa prostora na kojima su živeli generacijama, „Oluja“ predstavlja upravo takav događaj.
Više od tri decenije kasnije, posledice tog perioda i dalje su prisutne. Ne samo kroz statistiku stradalih i izbeglih, već i kroz pitanje koje svaka generacija postavlja kada se govori o ratovima – kako sačuvati sećanje na žrtve, a istovremeno učiniti sve da se istorija nikada više ne ponovi?
Upravo u tom kontekstu treba posmatrati poruku ministra odbrane Bratislava Gašića, koji je povodom 31. godišnjice „Oluje“ boravio u Mrkonjić Gradu i odao počast žrtvama. Gašić je ocenio da je „Oluja“ bila pogrom koji je srpskom narodu ostavio duboke rane i naglasio da stradanje ne sme biti zaboravljeno.
Mrkonjić Grad kao mesto sećanja
Mrkonjić Grad danas nosi posebno snažnu simboliku kada se govori o ratnim stradanjima i posledicama koje su ostale iza sukoba.
Upravo zato Gašićev dolazak u ovaj grad nije imao samo protokolarni karakter. Polaganje venaca i paljenje sveće predstavljaju čin kojim se javno pokazuje poštovanje prema žrtvama, ali i podseća na činjenicu da iza velikih istorijskih događaja uvek ostaju konkretni ljudi i njihove porodice.
Gašić je u Hramu Svetog Save u Mrkonjić Gradu zapalio sveću za sve stradale. Njegova poruka bila je usmerena na sećanje, ali i na potrebu da se iz tragedija prošlosti izvuku pouke.
To je možda i najvažnija dimenzija obeležavanja ovakvih godišnjica.
Sećanje nije samo vraćanje u prošlost. Ono ima smisla ukoliko pomaže društvu da razume šta se dogodilo i zbog čega je neophodno učiniti sve da se slični događaji nikada više ne ponove.
„Oluja“ kao rana koja nije nestala
Kada se danas govori o „Oluji“, često se koriste politički termini i različita tumačenja događaja. Međutim, iza svake političke formulacije nalaze se ljudske sudbine.
Za porodicu koja je preko noći morala da napusti svoj dom, pitanje istorijske interpretacije nije apstraktno. To je pitanje kuće koja je ostala prazna, porodičnih uspomena koje nisu mogle da budu ponesene, grobova predaka koji su ostali daleko i života koji je morao da počne iz početka.
Zbog toga je i Gašićeva poruka o ljudima iz kolona posebno značajna. On je ukazao na nevine žrtve i ljude koji su bili primorani da napuste svoja ognjišta i sve što su voleli.
Takva svedočenja predstavljaju deo kolektivnog sećanja jednog naroda.
Ali upravo zbog toga je važno napraviti razliku između sećanja i mržnje.
Sećati se žrtava ne znači pozivati na nove sukobe. Pamtiti ne znači živeti u prošlosti. Naprotiv, društvo koje ume da sačuva uspomenu na svoje stradale može istovremeno da bude društvo koje insistira na miru.
To je i jedna od ključnih poruka koju je Gašić poslao iz Mrkonjić Grada.
Tišina i molitva imaju posebnu težinu
U vremenu kada se političke poruke često plasiraju kroz oštre izjave, društvene mreže i međusobne optužbe, slika ministra odbrane koji pali sveću za stradale nosi drugačiju težinu.
Tišina u hramu, molitva i sećanje na ljude koji više nisu među živima ne zahtevaju veliku političku scenografiju.
Dovoljno je podsetiti da je iza svakog broja postojalo ime, a iza svakog imena porodica.
Gašić je upravo na tome insistirao, navodeći da je njegova dužnost da se tragedije ne zaborave, ali i da se učini sve da se više nikada ne ponove.
Takav pristup otvara i mnogo šire pitanje – kakav odnos prema ratnoj prošlosti treba da imaju generacije koje nisu direktno učestvovale u tim događajima?
Odgovor ne može biti jednostavan.
Nove generacije treba da znaju šta se dogodilo, ali ne bi trebalo da nasleđuju mržnju. Treba da poznaju istoriju, ali da ne budu njeni taoci. Treba da poštuju žrtve, ali i da razumeju vrednost mira.
Zašto je važno sačuvati sećanje?
Jedan od najvećih problema svakog društva jeste opasnost da tragedije vremenom postanu samo datumi u kalendaru.
Kada se to dogodi, gubi se ljudska dimenzija događaja.
Zato obeležavanja poput ovog u Mrkonjić Gradu imaju značaj koji prevazilazi dnevnu politiku.
Podsećanje na „Oluju“ znači podsećanje na ljude koji su izgubili domove, na porodice koje su promenile sredinu u kojoj žive i na generacije koje su odrastale sa pričama o kraju iz kojeg su njihovi roditelji ili bake i deke morali da odu.
To su priče koje ne mogu biti izbrisane protokom vremena.
Ali mogu biti ispričane na način koji neće stvarati nove podele.
Upravo tu se nalazi granica između kulture sećanja i političke zloupotrebe prošlosti.
Prvo je potrebno svakom društvu. Drugo može biti opasno.
Poruka koja prevazilazi jednu godišnjicu
Gašićeva poruka iz Mrkonjić Grada zato se može posmatrati i šire od samog obeležavanja godišnjice.
Kada ministar kaže da tragedije ne smeju biti zaboravljene, to je pre svega poruka da žrtve moraju imati svoje mesto u javnom sećanju.
Kada istovremeno govori o miru i potrebi da se takve tragedije nikada više ne ponove, poruka dobija drugu dimenziju.
Ona govori o budućnosti.
Jer cilj sećanja ne bi trebalo da bude stalno vraćanje društva u sukobe, već stvaranje svesti o tome koliko su ratovi skupi i koliko posledice mogu trajati dugo nakon što oružje utihne.
Jedna generacija može doživeti rat, ali njegove posledice mogu naslediti i deca koja tada još nisu bila rođena.
To se vidi kroz raseljene porodice, promenjene gradove, ugašena ognjišta i uspomene koje ljudi nose decenijama.
Zato pitanje mira nije samo političko pitanje.
Ono je pitanje budućnosti.
Između prošlosti i budućnosti
Trideset i jedna godina nakon „Oluje“, sećanje na srpske žrtve ostaje tema koja izaziva snažne emocije.
Za Srbe koji su direktno ili indirektno pogođeni događajima iz devedesetih, taj period nije samo istorija. Za mnoge porodice on predstavlja lično iskustvo koje i danas ima posledice.
Zbog toga je razumljivo što svaka godišnjica donosi nova sećanja i ponovo otvara pitanja o ljudima koji su stradali, onima koji su izbegli i svemu što je ostalo iza njih.
Ali vreme ipak nosi jednu obavezu.
Da se sećanje sačuva, a da se mržnja ne prenosi.
Da se žrtve poštuju, a da se nove žrtve ne stvaraju.
Da se istorija proučava, ali da se budućnost ne gradi na novim podelama.
To je suština poruke koju je Gašić uputio iz Mrkonjić Grada.
Ministar odbrane je u Hramu Svetog Save zapalio sveću za stradale i poručio da bol koji je ostao iza njih mora biti deo kolektivnog sećanja. Istovremeno je ukazao na odgovornost da se učini sve kako se slične tragedije nikada više ne bi dogodile.
I upravo u tome obeležavanje godišnjice dobija svoj puni smisao.
Jer istorija nije samo ono što se dogodilo.
Istorija je i lekcija koju smo iz toga spremni da naučimo.
„Oluja“ će za srpski narod ostati jedan od najtežih simbola stradanja i izbeglištva iz ratova devedesetih. Sećanje na žrtve zbog toga ne sme biti kratkotrajno niti vezano samo za jedan dan u godini.
Ali isto tako, sećanje mora biti praćeno odgovornošću.
Odgovornošću da se o stradanju govori bez zaborava, da se poštuju žrtve bez podsticanja novih sukoba i da se budućim generacijama ostavi društvo u kojem će mir imati veću vrednost od bilo koje političke pobede.
Iz Mrkonjić Grada zato nije stigla samo poruka o prošlosti.
Stiglo je i upozorenje da tragedije koje se zaborave mogu postati tragedije koje se ponavljaju.
A možda je upravo to najvažniji razlog zbog kojeg se danas govori o „Oluji“ – ne da bi se prošlost ponovo otvorila kao rana, već da bi se razumelo koliko je važno da nijedna nova generacija ne mora da prolazi kroz ono što su prošle prethodne.